Svi mi vozači, a i poneki nevozač, znamo da je lutanje po modermoj džungli koju rado zovemo „put“, na nama najdražim prijateljima – četvorotočkašima olakšano činjenicom što uz nas, za ne daj Bože, postoji još neko ko može da plati štetu ako je učinimo drugim ljubiteljima putovanja. Ustvari, još bolje od toga. Mi u mnogim takvim slučajevima ne moramo ništa da platimo jer smo nekome, a taj „neko“ se zove osiguravajuće društvo, unapred, odnosno prilikom registracije našeg voljenog limenka platili da umesto nas podmiri eventualne troškove koji nastanu usled naše greške.

Dakle, svet je lepo udešen i sve ide u korist sadašnje i buduće slobode da osvajamo kilometre poznatih ili novih pejsaža. Ako se štogod nepoželjno i dogodi „Veliki Osiguravajući Brat“ je tu da reši problem.

To je tačno, međutim sve ima svoju cenu i svoja ograničenja, a to se naročito odnosi na pojam slobode.

Naš „Veliki Brat“ ne bi bio „Veliki“ kada ne bi uveo pravila koja nas podsećaju da nismo sami na svetu i da moramo voditi računa o drugima, njihovim životima i imovini. Zato je propisao i zakonom obezbedio osnovne uslove koji se moraju poštovati da bi umesto nas u celosti na sebe preuzeo materijalnu odgovornost za štetni događaj. Drugim rečima, on pristaje da u zamenu za izvesnu sumu novca koju mu unapred uplatimo na ime nastupa buduće neizvesne štete podmiri sve troškove i oštećenom naknadi pretrpljenu štetu, ali ne i one koji bi se mogli označiti kao neprihvatljivi sa stanovišta savesnog odnosa prema propisanim normama u saobraćaju.

Kako bi sprečio slučaj da zbog nemogućnosti nesavesnih vozača oštećeni ne dobiju odgovarajuću naknadu za štetu koju su pretrpeli, zakonodavac je predvideo da im i u takvim slučajevima osiguravajuća organizacija mora isplatiti naknadu i podmiriti nastale troškove, ali je istovremeno toj organizaciji dao pravo da sve što je na ime naknade štete i troškova postupka isplatila oštećenom, može u naknadnom postupku nadoknaditi od uzročnika štetnog događaja koga obično nazivamo štetnikom.

To pravo se naziva pravom regresa. Ova reč potiče od latinskog izraza regressus, a između ostalog ima značenje: povratak, odnosno kretanje unazad.

Dakle, osiguranje koje je isplatilo štetu počinjenu u strogo propisanim slučajevima (da ne bi došlo do zloupotrebe) ima pravo da, uprkos činjenici što smo mu uplatili premiju osiguranja sa ciljem da materijalno odgovara umesto nas, od nas zahteva povrat isplaćene naknade, povrat plaćenih troškova postupka, kao i kamate na te iznose.

Tih slučajeva ima sedam, pa tako dolazimo do pojma navedenog u naslovu ovog teksta.

Osiguranje prema odredbi člana 29. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju stiče pravo na regres u sledećim slučajevima:

  1. ako vozač nije koristio motorno vozilo u skladu sa njegovom namenom;
  2. ako vozač nije imao vozačku dozvolu za upravljanje motornim vozilom određene kategorije, osim ako je vozilom upravljalo lice koje je kandidat za vozača za vreme obuke za upravljanje vozilom, uz poštovanje propisa kojima je ta obuka regulisana;
  3. ako je vozaču oduzeta vozačka dozvola ili je isključen iz saobraćaja ili mu je izrečena zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom, odnosno zaštitna mera zabrane upotrebe inostrane vozačke dozvole na teritoriji Republike Srbije;
  4. ako je vozač upravljao motornim vozilom pod uticajem alkohola iznad dozvoljene granice, opojnih droga, odnosno zabranjenih lekova ili drugih psihoaktivnih supstanci;
  5. ako je vozač štetu prouzrokovao namerno;
  6. ako je šteta nastala zbog toga što je motorno vozilo bilo tehnički neispravno, a ta je okolnost vozaču vozila bila poznata;
  7. ako je vozač posle saobraćajne nezgode napustio mesto događaja, a da nije dao svoje lične podatke i podatke o osiguranju.

 

Da bi svima bilo savršeno jasno o čemu se ovde radi, ispred navedenog člana ovog Zakona stoji naslov koji glasi „Naknada štete u slučaju gubitka prava iz osiguranja“. Time nas zakonodavac upozorava da će svako od nabrojanih ponašanja za sobom povući gubitak one sigurnosti koju nam pruža zaključivanje ugovra o obaveznom osiguranju. Sledom toga jasno je da nam se saopštava šta ne smemo činiti, gde je granica odgovornosti osiguravajućeg društva za štetni događaj i šta ćemo morati da trpimo ako tu granicu prekoračimo. Ova granica pretpostavlja savestan, ili jednostavno rečeno – pristojan odnos prema drugim učesnicima u saobraćaju, jer ako je ne poštujemo, postoji veliki rizik da će se dogoditi neželjena posledica, a time i šteta. Ako uzmemo u obzir da u takvim slučajevima opisujemo osobe koje zanemaruju pitanja elementarne odgovornosti za vlastite postupke, najteža sankcija za nepromišljeni ili namerni propust sa krajnjim ishodom štete po treće lice jeste naknada iz vlastitog džepa.