U današnje vreme vozilo na dva ili tri točka – pod popularnim nazivom motocikl je sve češće korišćeno prevozno sredstvo, naročito u gradskim sredinama. Zbog ove okolnosti saobraćajna situacija postaje složenija i komplikovanija. Uzimajući u obzir sve elemente koji saobraćaj čine opasnim, možemo reći da faktor rizika eksponencijalno raste činjenicom da se na javnim putevima javljaju vozila čija sigurnost zavisi o sposobnosti vozača koji njima upravljaju da održavaju balans na dva ili tri točka u svim okolnostima i pri svim brzinama.

Dvotočkaši i trotočkaši se prema Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima dele u odnosu na konstruktivnu brzinu, zapreminu ili snagu motora.

U grupu mopeda spadaju vozila na dva točka čija brzina ne prelazi 45 km/h, zapremina motora na unutrašnje sagorevanje ne prelazi 50 ccm, odnosno ako se radi o vozilu na električni pogon ako trajna nominalna snaga ne prelazi 4 kW. Vozilo sa prethodno navedenim karakteristikama, ali sa tri točka, se naziva laki tricikl.

Vozilo na dva točka koje premašuje naznačene vrednosti Zakon definiše kao motocikl, a ako ima tri točka – teški tricikl.
Ovu razliku smo naveli zbog toga što se kod mopeda i lakog tricikla od vozača zahteva samo savladavanje ispita iz oblasti poznavanja saobraćajnih propisa, kao i da je napunio 16 godina starosti kada stiče uslov za dobijanje vozačke dozvole za tzv. kategoriju AM. Za sve druge kategorije motocikala i tricikala je potrebno polagati celokupan vozački ispit.
Bez obzira na to da li se radi o mopedu ili motociklu treba biti svestan činjenice da već brzina od 45 km/h predstavlja opasnost od teških posledica ukoliko dođe do pada. Naime, brzina od 45 km/h znači da se telo kreće 12,5 metara u sekundi, a ako pri toj brzini udari u nepokretnu prepreku posledica je teška telesna povreda, a neretko i smrt. Dakle, treba tokom čitave vožnje biti veoma oprezan da se izbegne svaka opasna situacija koju je moguće predvideti.

Međutim, čak i sav oprez u vožnji ponekad nije dovoljan jer opasnu situaciju mogu izazvati, i statistički gledano – zaista u najvećem broju slučajeva izazivaju drugi učesnici. Time grupa učesnika u saobraćaju koju nazivamo motociklisti predstavlja najranjiviju populaciju, naročito uzimajući u obzir činjenicu da njihovo telo, za razliku od vozača drugih prevoznih sredstava nema nikakvu zaštitu.

Ako se ograničimo na povrede motociklista uzrokovane delimično ili u celosti njihovom krivicom onda uzroke treba tražiti u četiri najčešća faktora:
– neprilagođenoj brzini vožnje
– neprimenjivanju mera zaštite (nenošenje kacige i ostale zaštitne opreme)
– namernom kršenju propisa o načinu kretanja, obilaženja ili preticanja ili menjanja pravca kretanja bez prethodne najave drugim učesnicima u saobraćaju
– neispravnoj ili nepostojećoj svetlosnoj signalizaciji na motociklu

Neprilagođenu brzinu vožnje uočavamo kod lica koja upravljaju motociklima velike snage i ako u takvim slučajevima dođe do nezgode, čak i pod uslovom da ne postoji njihova direktna odgovornost za izazivanje opasne situacije, na teret mu se stavlja nastupanje težih posledica od onih koje bi nastale da se pridržavao propisa o ograničenju brzine. Drugim rečima, ako je motociklista oštećen u udesu, njegovo pravo na naknadu štete u punoj visini će biti umanjeno zbog neprilagođene, odnosno prevelike brzine koja uslovljava i teže posledice.

Isti ishod beležimo i ako dođe do povređivanja glave motocikliste koji nije nosio propisanu zaštitu (kacigu). Naime, u velikom broju slučajeva motociklisti prilikom pada ili udara u drugi objekat tokom vožnje zadobiju povrede glave. Zbog toga je i propisano obavezno nošenje kacige. U slučaju da do takve povrede dođe, a motociklista nije nosio kacigu, opet bez obzira na krivicu za udes, on će snositi posledice u smislu umanjenja ili potpunog oduzimanja prava na naknadu.

Kada govorimo o nepravilnom načinu kretanja motocikla svedoci smo da na svim saobraćajnicama, a naročito kada u gradskim sredinama dođe do saobraćajne gužve ili do usporavanja prometa zbog gustine saobraćaja, veliki broj motociklista pribegava nedopuštenom načinu kretanja. Naime, ako kolovoz ima više traka u jednom smeru oni se u gustom i usporenom prometu „provlače“ između putničkih vozila u pokretu, pretičući ih ili obilazeći i sa leve i sa desne strane. Pri tome se uočava da menjaju trake bez odgovarajuće prethodne najave drugim učesnicima u neposrednoj blizini vozila u pokretu. Ako u takvim uslovima dođe do udesa, gotovo je sigurno da će svu odgovornost za vlastito povređivanje snositi vozač motocikla.

Konačno, kada se radi o svetlosnim uređajima i signalizaciji mopeda ili motocikla, jasno je kakvu to opasnost nosi. Statistički posmatrano, preko 40% nezgoda u kojima učestvuje motocikl, nastaje zbog toga što nije bio uočen od strane drugog učesnika. Ovo se naročito odnosi na mopede koji sa starošću i nebrigom vlasnika u relativno kratkom vremenu ostanu bez elementarne svetlosne signalizacije, pa čak i bez katadioptera. Posebna opasnost nastupa kada se radi o noćnim uslovima vožnje ili vožnje u otežanim uslovima zbog kiše ili nevremena, jer se tada u pravilu znatno smanjuje vidljivost. Ne treba naglašavati da i u ovakvim slučajevima, čak i bez obzira na to ko je uzrokovao nezgodu, vozač motocikla snosi neželjene posledice.

O ugroženosti vozača mopeda ili motocikla kada se radi o najčešćim slučajevima isključive odgovornosti drugih učesnika u saobraćaju, kao i pravima motociklista u postupcima za naknadu štete ćemo pisati u sledećem tekstu.