U prošlom tekstu smo upozorili na opasnosti kojima su izloženi motociklisti u saobraćaju, a koje sami uzrokuju.
Sada smo dužni upozoriti na one slučajeve u kojima motociklisti stradaju bez ikakve vlastite krivice, kao i na činioce koji najčešće dovode do nezgoda sa posledicama po njih.

VELIČINA. Svima je poznato da je ljudska sposobnost opažanja objekata koji se kreću prirodno podešena tako da čini selekciju prema kojoj se prvo uočavaju veći objekti. To se posebno odnosi na okolnosti u kojima postoji neprekidno kretanje velikog broja jedinki. U takvoj situaciji se zbog nedovoljno uložene ili nedovoljno usmerene pažnje vozača drugih vrsta vozila događa da se previdi motociklista kao učesnik u saobraćaju zato što njegova veličina predstavlja tek 1/6 prosečne veličine putničkog vozila (da ne govorimo o kakvom se odnosu radi kada se vrši upoređenje sa vozilima kao što su autobus, tramvaj, tegljač i sl.). Evo primera kako do nezgode dolazi zbog pogrešne pretpostavke vozača koji ne vodi računa o veličini motocika. Zamislimo situaciju u kojoj vozač putničkog vozila (npr. BMW-a) na raskrsnici čeka na uključenje u saobraćajnicu sa pravom prvenstva kojom se njemu sa leve na desnu stranu kreće kolona od 3 autobusa, 4 kamiona, 2 tegljača, 6 kombi vozila, 10 putničkih vozila i jedan motocikl. Ako znamo da pri brzini od 45 km/h minimalno bezbedno odstojanje između vozila iznosi od 15 do 25 metara, uzimajući u obzir prosečnu dužinu svakog vozila, ova kolona ima dužinu od oko 650 metara. Vozaču BMW-a se žuri. Jednim pogledom uočava dužinu kolone i odlučuje da se „ubaci“ birajući najveći razmak između dva (po mogućnosti sporija) vozila, što mu omogućava brzina i startna sposobnost vlastitog automobila. Uočava da u koloni postoji odstojanje između jednog tegljača i pratećeg autobusa od oko 50 metara koji bi bio pogodan za takvu akciju. Neposredno nakon prolaska tegljača, bez dodatne provere, vozač BMW-a dodaje pun gas kako bi se uspešno uvrstio u kolonu i tek tada uočava motociklistu koji se nalazi na oko 15 metara iza tegljača. On koči, ali prekasno da spreči nezgodu jer je od momenta uočavanja motocikla pa do reakcije kočenja protekla 1 sekunda (koliko vremena treba prosečnom čoveku od momenta percepcije do reakcije) u kojoj je BMW prešao najmanje 5 – 8 metara i zauzima celokupnu saobraćajnu traku. Za to vreme je nailazeći motociklista prešao 12,5 metara (45 km/h), a pošto je bio na odstojanju 15 metara od tegljača, preostao mu je put od 2,5 metra da zaustavi motocikl. Naravno, to je nemoguća misija a rezultat je saobraćajna nezgoda u kojoj će motociklista biti povređen.

OSVETLJENOST. Iako današnji proizvođači mopeda i motocikla ta vozila opremaju sa mnogo kvalitetnijim svetlosnim uređajima nego što je bio slučaj ranije, obzirom na činjenicu da je u pitanju jedno prednje i jedno zadnje svetlo (ili usko vezana dva svetla koja se na izvesnoj udaljenosti, odnosno pri lošim vremenskim uslovima uočavaju kao jedno), kod ostalih vozača dolazi do previda ili do pogrešne interpretacije izvora takve svetlosti. Tako imamo čest slučaj da su u noćnim uslovima pri slabijoj osvetljenosti javne rasvete u naseljenim mestima, pogotovo ako pada kiša ili dođe do pojave magle, motocikli i mopedi teže uočljivi. Kada su u pitanju gradske sredine u stambenim zonama gde se zgrade nalaze od kolovoza udaljene samo za širinu trotoara, unutrašnja svetla prizemnih prostorija bacaju kosu svetlost na kolovoz, čest je slučaj da se svetlo motocikla zameni sa odrazom te svetlosti nekog objekta na kolovozu, pa zbog takvog pogrešnog zaključka i previda dolazi do nezgode sa motociklistom kao žrtvom. Istu opasnost predstavlja i određeno doba dana koje nazivamo sumrak. U vreme sumraka, naročito kada je vedro i kada se sunčeve zrake lome pod određenim uglom, karakteristična je pojava smanjene vidljivosti koja je tim opasnija što nastaje zbog „mešanja“ svetlosti i tame. Tada se svi objekti slabije uočavaju i ako se ne uloži povećana pažnja vrlo lako se previdi pojava manjih ili slabije osvetljenih objekata kao što su mopedi ili motocikli.

NEPROPISNO BOČNO RASTOJANJE. Nervozne vozače naročito smeta pojava biciklista ili motocikala koji se sporo kreću, pa uprkos činjenici da iz suprotnog smera nailaze vozila, oni pokušavaju da ih pretiču. Pri tome, vodeći računa da ne prelaze u suprotnu saobraćajnu traku jer bi time eventualno izazvali direktan sudar sa nailazećim vozilima iz suprotnog smera, ne ostvaruju dovoljno bočno rastojanje od motocikla, mopeda ili bicikla koje pretiču, pa dođe do kontakta. Rezultat – gubitak ravnoteže i pad motocikliste.
Podsećamo da odredba člana 55. stav 6. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima glasi: „Vozač koji pretiče dužan je da svoje vozilo drži na potrebnom rastojanju i odstojanju od vozila koje pretiče, tako da ga ne ometa niti ugrožava druge u saobraćaju.“ Naša je preporuka da pri preticanju ovo rastojanje nikada ne bude kraće od 1 metra, a kada god je moguće, preticanje valja obaviti potpunim izmicanjem vozila na levu saobraćajnu traku.

POGREŠNA PROCENA BRZINE. Nedovoljno koncentrisani ili nepažljivi vozači drugih vozila često učine fatalnu grešku u proceni brzine kretanja nailazećeg mopeda ili motocikla. To se naročito odnosi na procenu udaljenosti prilikom uključivanja u saobraćaj ili na put sa pravom prvenstva. Iz nekog nerazumljivog razloga takvi vozači misle da je motociklista svemoguć ili da svoje vozilo može usporiti prema vlastitoj želji ili na odstojanju kraćem od onog kog dozvoljavaju zakoni prirode. Po ko zna koji put ponavljamo: vodite računa da dozvoljena brzina u naseljenim mestima iznosi 50 km/h što znači da vozilo pod tim uslovom savladava put od 14 metara u jednoj sekundi, dok na putevim van naselja (ne računajući auto-put i motoput) ovo ograničenje iznosi 80 km/h ili nešto preko 22 metra u jednoj sekundi. To znači da minimalni zaustavni put uz primenu intenzivnog kočenja motocikla u naselju ne može biti kraći od 25 metara, a van njega ne može iznositi manje od 50 metara i to u idealnim uslovima neoštećenog, glatkog i suvog asfalta. Čak i u takvim uslovima se često događa da pri intenzivnom kočenju motociklista izgubi ravnotežu i padne.
To nas dovodi do elementa koji uz prethodno nabrojane faktore uvek mora da postoji kako bi se ostvarile pretpostavke za nastupanje saobraćajnog udesa.

ODSUSTVO POTREBNE PAŽNJE. U današnje vreme se mnogi produkti tehnologije konstruišu tako da privuku pažnju potencijalnim ili efektivnim korisnicima. Usmeravanje pažnje na jedan objekat, okolnost ili događaj (svetlosne reklame, bilbordi, sve vrste audio uređaja, posebno mobilni telefoni) istovremeno uzrokuje skretanje pažnje sa drugih pojava ili okolnosti (saobraćaj). Osim toga, stalna dnevna napetost utiče na opšte smanjenje koncentracije. Zato u saobraćaju beležimo niz situacija u kojima vozači usled drugih aktivnosti ne posvećuju dužnu pažnju radnjama koje obavljaju upravljajući svojim vozilom, odnosno postupaju po principu inercije ne proveravajući da li su radnje koje preduzimaju bezbedne za sve učesnike u saobraćaju. Prve i najčešće žrtve takvih postupaka su upravo motociklisti.
Zato treba obratiti posebnu pažnju kada se radi o dvotočkašima i njihovim vozačima, jer oni predstavljaju najranjiviji deo učesnika u saobraćaju.