Upoređujući broj i učestalost povreda koje se ljudima događaju, povrede na radu zauzimaju značajno drugo mesto, odmah iza onih u saobraćaju.

Međutim, kada govorimo o efikasnosti naknade štete u takvim slučajevima moramo zaključiti da ona i u pogledu obima i u pogledu tehnike sprovođenja znatno zaostaje za efikasnošću koja se ostvaruje u slučajevima povreda u saobraćaju.

To se pre svega ogleda u nekoliko bitnih činjenica:

  1. Ne postoji zakonska obaveza poslodavca da osigura radnike (osim u izuzetnim slučajevima).
  2. Kod osiguranja radnika ne postoji minimum sume osiguranja koji se mora isplatiti u slučajevima povrede, pa se najčešće događa da se zaključuju polise osiguranja na svote koje ni približno ne odgovaraju kriterijumima koje pri donošenju odluka o naknadi primenjuju sudovi u Republici Srbiji.
  3. Prilikom ugovaranja polise osiguranja, koju po pravilu zaključuju sindikalne organizacije u ime radnika, ugovara se tzv. alikvotni princip u odnosu na utvrđeni invaliditet povređenog lica. To znači da se od sume osiguranja isplaćuje onaj procentualni deo koji odgovara visini utvrđenog invaliditeta.

Dakle, povređena lica na radu su već unapred hendikepirana činjenicom što se za pravičnu naknadu prema društveno usvojenim kriterijumima, umesto osiguranju, moraju obratiti poslodavcu. Poslodavac, naravno, uvek teži tome da što manji deo svoga profita troši na radnu snagu, pa je utoliko svaka povreda koja za sobom nosi pravo na naknadu za njega neprihvatljiv trošak. Kada tome dodamo činjenicu da mnogi radnici nisu uredno prijavljeni, a samim tim i osigurani, nastaje dodatni problem.

Zato je važno znati sledeće:

  1. U slučaju povrede na radu poslodavac odgovara po principu objektivne odgovornosti. To znači da je uvek obavezan da naknadi nastalu štetu osim u slučaju ako je do povređivanja došlo usled namere ili krajnje nepažnje samog (povređenog) radnika. To znači da nije bitno da li je radnik uredno prijavljen ili ne.
  2. Ako je zaključena polisa kolektivnog osiguranja isplata po tom osnovu ne osporava pravo povređenog na pravičnu naknadu štete, niti isplata ovog iznosa utiče na visinu (umanjenje) naknade po osnovu odgovornosti poslodavca.
  3. Rokovi zastare potraživanja su isti kao i kada se radi o svim drugim pravima na naknadu štete kada je poznata šteta (njen opseg) i iznosi minimum 3 godine od štetnog događaja.
  4. U svim slučajevima nastanka štete nužno je od strane oštećenog obezbediti minimum dokaza kojima se može utvrditi povezanost između obavljanja posla i nastale štete. Kao dokaz se može upotrebiti bilo koji dokument nadležne medicinske službe, državnog organa (inspekcije, policije) ili službe poslodavca (zaštite na radu), kao i iskaz svedoka.
  5. Povredu na radu ne predstavlja samo onaj štetni događaj koji se dogodio na mestu rada, već obuhvata i vreme i mesta koja su nužna da bi radnik iz mesta stanovanja došao do mesta rada, odnosno da se sa mesta rada vrati u mesto stanovanja. Pri tome se podrazumeva najkraća (propisana ili podrazumevana) putanja kretanja i optimalno vreme potrebno za savladavanje navedene relacije.

S obzirom da u pravilu poslodavac raspolaže odgovarajućom podrškom advokatskih kancelarija (koje eventualno obavljaju i druge poslove potrebne za normalno funkcionisanje firme) preporučuje se da oštećeni radnik angažuje profesionalnu pomoć jer je neosnovano pretpostaviti da bez stručne pomoći, oslanjajući se isključivo na svoje znanje, može na efikasan način doći do ostvarenja svojih prava na naknadu štete u punom opsegu.