U današnje vreme se provodi mnogo vremena u javnom prevozu, naročito u gradovima. U pravilu su sva ta prevozna sredstva (autobusi, tramvaji, trolejbusi) preko većeg dela dana znatno opterećena jer živimo u sredini koja svojim standardom ne omogućava svim putnicima da u toku vožnje sede, što je najbezbednije kada je u pitanju zaštita putnika. Dakle, nužno je da izvestan broj ljudi u tim prevoznim sredstvima stoji. Istovremeno gust saobraćaj često nameće potrebu za iznenadnim i naglim reakcijama osoba koja rukuju sredstvima javnog prevoza, a ponekad se događa da zbog dekoncentracije upravo tih osoba ili greškom drugih učesnika u saobraćaju nastanu situacije koje rezultiraju povredama putnika. Tako se događa da zbog naglog kočenja ili nagle i neočekivane promene pravca kretanja deo putnika izgubi ravnotežu i padne pa se povredi ili bude povređeno pri ulasku ili izlasku iz vozila (ako krene pre zatvaranja vrata ili, što je srećom izuzetno retko, vozač otvori vrata pre nego što vozilo stane).

Pre svega valja znati da su putnici u javnom prevozu osigurani na dva načina, polisom obaveznog osiguranja s jedne, i polisom osiguranja putnika u javnom prevozu s druge strane. Pravo na naknadu štete u slučaju povređivanja je kumulativno u odnosu na ove dve vrste osiguranja, što znači da se naknada isplaćuje sa oba navedena osnova. Istina, za polisu osiguranja putnika u javnom saobraćaju možemo reći da je simboličnog karaktera jer su ukupne sume osiguranja po jednom štetnom događaju skromne, a uz to su i vezane nastupom invaliditeta ili smrti. Međutim, kada se radi o obaveznom osiguranju stvar stoji drugačije. S ovog osnova se isplaćuju naknade u skladu sa kriterijumima Vrhovnog kasacionog suda Srbije, u okviru kojih se manje-više poštuje princip pravične naknade (kao osnovni orijentir za te kriterijume služe prosečne imovinske prilike u Republici), a to, zavisno od vrste i težine povrede, nisu zanemarivi iznosi.

Nećemo govoriti o slučajevima kada se zbog teških povreda intervencija medicinskih službi zatraži na mestu događaja, jer tada oni zabeleže vreme i mesto, kao i vrstu intervencije, a uz to se vrši uviđaj od strane MUP-a nakon čega sledi odgovarajući zapisnik sa preciznim podacima o svim najvažnijim elementima za vođenje postupka..

Dakle, ovde dajemo savete za one događaje kada povređena osoba sama potraži pomoć u medicinskoj ustanovi zbog toga što nije bilo potrebe za hitnom intervencijom ili je bol usled povrede nastupila dosta vremena nakon povređivanja (svakako ne duže od 24 sata). Kada dođe do takvog povređivanja zbog šoka ili momentalne dezorijentisanosti povređeni propuste da učine one elementarne radnje koje im obezbeđuju uspešnu naknadu, a što je kasnije veoma teško ili nemoguće nadoknaditi.

Bilo bi idealno kada bi se moglo učiniti sledeće:

  1. zatražiti od vozača da zaustavi vozilo i saopštiti mu da je došlo do pada i povređivanja
  2. zapamtiti ili zapisati mesto događaja
  3. zapamtiti ili zapisati imena svedoka koji su u momentu povređivanja bili prisutni događaju
  4. zapisati ili zapamtiti liniju saobraćaja i vrstu prevoza u kojoj se povreda dogodila
  5. zapamtiti ili zapisati registarski ili garažni broj vozila u kome je došlo do povređivanja
  6. prilikom obraćanja medicinskoj ustanovi obavestiti postupajućeg lekara o događaju i zatražiti da on o tome obavesti nadležne organe unutrašnjih poslova ili
  7. informisati MUP o događaju
  8. očitati BusPlus prilikom ulaska u prevoz bez obzira da li je mesečna ili pojedinačna karta

Međutim, sigurno je da povređenoj osobi u takvim prilikama ne pada na pamet obavljanje svih ovih radnji, ali najmanje što se mora učiniti jeste da se zapamti linija prevoza, i registarski ili garažni broj vozila, kao i mesto događaja, te da se o događaju informišu organi unutrašnjih poslova. Ukoliko se nezgoda nigde ne evidentira biće teško dokazati da je povreda nastala kao posledica upravo tog događaja, pa osiguravajuća društva takve zahteve redovno odbijaju. Sudska praksa takođe govori u prilog konstataciji da je izuzetno teško sa uspehom dobiti postupke ako se prijavljivanje povrede nije izvršilo.

Mnogi ljudi ne znaju da u ovim slučajevima nije bitno ko je uzrokovao nezgodu, odnosno ko je skrivio štetni događaj, pa ako se ne zna učinilac misle da ne stiču pravo na naknadu. To je pogrešno. Naime, putnici u svim vrstama prevoza, pa tako i u javnom prevozu, imaju pravno da svoje potraživanje usmere kako prema licima ili osiguranjima vozila koja su odgovorna za događaj, tako i prema vlasnicima vozila ili osiguranjima vozila u kojima je došlo do povređivanja bez obzira da li su njihovi vozači skrivili nezgodu ili ne. Prema Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju i Zakonu o obligacionim odnosima putnik ima pravo da bira od koga će se u takvom slučaju naknaditi, a zahtev može postaviti i protiv oba učesnika.

Posebno napominjemo da u takvim slučajevima putnik ima pravo na naknadu bez obzira da li je do povređivanja došlo usled pada ili udarca o neki deo vozila ili usled udarca ili prignječenja od strane drugih putnika koji su se u tom momentu nalazili u vozilu.